СРПСКИ

     
     Године 2012. навршава се 100 година од ослобођења Косова и Метохије од турске владавине. Пре сто година - 1912. године, српска војска до ногу је потукла Турке и заузела територију покрајине. Српски народ и читав православни свет пет векова су чекали на тај догађај. Покрајина Косово и Метохија је срце Србије, стара српска област, средиште главних духовних светиња српског народа.
     
     ...У XIV-XV веку независну Српску Државу уништавају Турци Османлије. Српске области једна за другом потпадају под окрутан јарам. Из тог доба највише се памти битка на Видовдан 1389. године која се одиграла на Косову пољу и за будуће нараштаје Срба постала кључни тренутак историје, свети символ борбе за отаџбину и Веру.
     
     Турци су Косово и Метохију коначно освојили средином XV века.
     
     У то тешко доба, када је независна српска држава била уништена, Пећка патријаршија на Косову постаје центар консолидовања у борби за независност. Хришћани Косова и Метохије подвргавани су посебно окрутним и опсежним прогањањима од стране Османлија и њихових саучесника-Арнаута. Због опасности потпуног уништења хиљаде Срба крајем XVII века напушта земљу предака и сели се на север, преко Дунава. Али љубав према завичају са његовим светињама и даље живи у њиховим срцима, и живи током дугих векова у срцима потомака. А преостали Срби на Косову, који су опстали и поред ужасних патњи и насељавања мародера-Арнаута на словенску земљу, сачували су српски облик и дух покрајине за оне који су се тамо вековима касније вратили.
     
     Косово поље као место подвига кнеза Лазара и Милоша Обилића заувек је постало општесрпски обједињујући, оптимистички символ. Та представа надахњивала је православне ратнике на борбу са непријатељима током вишевековног страног ига. Тема Косова и Косовског боја заузима средишње место у српском јуначком епу, њоме је прожет и народни фолклор. По речима познатог научника-етнографа Јована Цвијића, „српска народна душа тако је обузета косовском катастрофом да је она постала стални извор националне снаге".
     
     Жеља за ослобођењем Косова вековима је живела у српским срцима. Православци су веровали да ће доћи дан када ће непријатељски јарам на светој косовској земљи бити срушен и покрајина поново постати српска. На косовској земљи и даље су живеле, трпећи окрутна прогањања, хиљаде Срба које нису напустиле земљу предака. Не једно столеће се морало чекати. Српска држава 1878. године званично стиче независност, али покрајина Косово и Метохија у њу не улази, остајући под влашћу Турака. Господ као да је удаљавао тренутак ослобођења, очекујући од српског народа још већи напон духовних и физичких снага.
     
     И ево, најзад, током победоносног I Балканског рата 1912. године, војска Србије ступа на територију своје у народним песмама опеване покрајине (у саставу српске војске били су и руски добровољци, козаци). Турска управа је побегла. По први пут после више од пет векова потомци Лазаревих и Милошевих ратника постали су домаћини те свете земље. Из рушевина почињу да се дижу стари православни манастири и цркве. Поново се гласно чују српске песме. Почињу да се враћају праунуци оних који су били приморани да напусте покрајину током геноцица XV-XX века; Срби из претходних столећа, спасавајући се од уништавања, одлазили су надајући се скором повратку; они нису доживели тај срећан дан и отишли су у други свет, обећавши да ће се вратити на Косово оличени у својој деци и унуцима. То време је дошло победничких дана 1912. године. Вековни непријатељ је сатрт, покрајина је поново постала српска. Албанским неделима пружен је одлучан отпор. Сва Србија, сав народ доживљавали су те догађаје као благодатну победу, као незабораван срећан трен, као дуго очекивану велику победу.
     
     ...Без обзира на то што су на Косово и Метохију потом опет дошли црни дани, онај срећан трен из 1912. године постао је незабораван догађај. Данас, када је свету српску покрајину заузео непријатељ, ми се сећамо и прослављамо 1912. годину као залог наше будуће нове победе. Садашња жалосна стварност на Косову, када је већина Срба протерана из покрајине, у многима буди бојазан да је света земља заузвек изгубљена... Али, сећајући се победе из 1912. године, ми чврсто верујемо: биће новог Повратка! Тада је Косово било ослобођено после вишевековног јарма, Срби су морали да на тај догађај чекају петсто година. У њега су веровали, за њега се борили. Тако и данас: ми смо спремни да чекамо, верујемо и боримо се макар и читаву вечност. Па макар и кроз сто, кроз петсто, кроз хиљаду година - српски поредак ће се вратити на Косово. Чак и ако непријатељи убију последњег косовског Србина, униште последњу задужбину, збришу са лица земље преостале цркве и манастире - сама косовска земља гореће под ногама окупатора и зваће нове ослободиоце. Наша воља за борбу неће ослабити. Нова 1912. година ће доћи!