Главная

« Назад

ДОЊЕЦКА ВРАТАРНИЦА: Поводом 20-годишњице од НАТО агресије на СРЈ, у Србији организована међународна премијера филма Наталије Батрајеве 08.04.2019 10:03

У Србији је током марта, поводом двадесетогодишњице од НАТО агресије на СРЈ организована међународна премијера филма “Доњецка Вратарница”, Наталије Батрајеве из Краснодара, која је за ово остварење добила престижна одличја.

Рат доноси пустош, несрећу, таму – у животе оних народа, у којима хара као пошаст. Али, са друге стране, људи, који преживе – највећу несрећу свога народа, ако су верујући, схвате да је живот највећи дар од  Бога, да је сваки дан велико чудо Божје… oпомена да смо у стању годинама да живимо а да се Богу не захвалимо за све благодати које нам даје. То би у најкраћем била порука документраног филма, „Доњецка Вратарница” ауторке Наталије Батрајеве, који никога није оставио равнодушним. Као да је Наталија Батрајева хтела да поручи – све су ратне несреће исте. Онај ко страда – он дубље размишља, и доживљава преумљење и живи други живот. Онај ко убија, њему је свест помрачена, а савест мртва.

Документрани филм говори о судбини манастира Иверске Богородице (Вратарнице), који је нашао у попришту борбе у Доњецку, у близини аеродрома. Батрајева је у току три године провела у ратном Доњецку, сакупљајући документаристичку грађу за овај филм, који је у Русији добио шест престижних награда. Игуманија Михаила и искушеница, Светоиверског манастира, стицајем несрећних околности, близине стратешког аеродрома, постале су жртве рата у Донбасу, као и сам унесрећени народ. Игуманија Михаила прича како је доживела прве тренутке рата, а њој се придружује и искушеница. Свака са својим животом.

Батрајева се није упустила у позиционирање, ко је у филму агресор, а ко се брани, мада је то нама, Србима, одлично познато. Вероватно је разлог у томе што је у Доњецкој и на једној и на другој страни исти народ- по крви руски, а по званичном опредељењу украјински, један првославни, а  други у већини случајева, римокатолички, слична историјска несрећа као у односима Хрвата према Србима.

Батрајева, у документаристичком колажу, вешто приказује сцене страдања Срба и светиња на Косову и Метохији, кадрове геноцида над Србима у НДХ, страдања Срба са Козаре, али и сцене из Јужне Осетије. Кадрови разрушеног храма у Доњецку, за нас Србе су болни, јер уназад 30 година много је наших храмова и манастира порушено у Хрватској, БиХ, Косову и Метохији, тако да је сасвим разумљива жеља режисера да међународну филму турнеју започне у Србији, поводом 20 година од НАТО агресије на Србију и Црну Гору.

Ауторка је христољубива и довољно интелигентна да схвати да је међусобно убијање сервирано од треће стране и да су велики губитници сви народи у Украјини, конкретно у филму „Доњецка Вратарница“ у Доњецку, али, дакле и сви становници Украјине, кроз чије вене тече иста крв предака, прадедова, дедова – руска. Стога не чуди што је једна Рускиња зналачки представила несрећу народа у Украјини, јер она одлично разуме суштину и историјску позадину сукоба, који у овом филму није у првом плану. У првом плану је људска несрећа у Донбасу. Филмска прича је вишеслојна, вишедимензионална. Истакла бих у првом реду духовну димензију овог филма, који је тако очигледан и по самом наслову. та духовна димензија је вишезначна – она упућује човека на човека и човека ка Богу. Она и поред све несреће – покушава да покаже да је све пролазно, све материјално за трен може да нестане, да се сруши свет који је до тог времена постојао у једном народу… и да човек и поред Голготе и даље наставља да живи са својим сећањима, страховима… На моменте у филму, главна јунакиња, игуманија има осмех који није овоземаљски, она као да се мири са свим што се десило и као да поручује – да су  људи  пуни греха заборавили на љубав и да их због тога сналазе несреће. Монахиња то и говору у филму. Ту је и филозофска димензија, која човека тера да се запита – зашто се људи мрзе, зашто руше оно што је вековима са муком грађено, зашто брат мрзи брата. Затим, ништа мање није вредна ни практична-животна димензија! Јер, после рата – живот иде даље.

Личности у филму не осуђују, па ни монахиње, оне промишљају о прошлом, о Богу и о сваком човеку и преживљеном дану. Сцена када се  православни народ у Доњецку, окупља у рањеној цркви, поред Богородице Вратарнице, говори много. Они чисте унутрашњост оштећене цркве и порту, од гелера, метала, чађи, гережи, ратног отпада… започињу обнову храма, самоораганизовано! Јер живот без молитве, без Бога и није живот, него духовно мртвило и сивило. Око светиња и молитве народ се сабира, јача и рађа.

Филм има православну ноту, никога не осуђује, а могао би, и то веома оправдано и у том смислу за дивљење је та духовна порука аутора.

И човек не може а да се на сети и не размишља о речима монахиња, да је све по Божјем допуштњеу, са су људи незахвални, да сваки дан проживљен у срећи и благостању они схватају као да им са правом припада. А када све нестане – схватају, да постоји неко ко је страдање допустио.

Још једна порука филма човека разоружава – у филму, код главних јунака, коју су ужасно пропатили, монахиње, људи блиски манастиру… нема мржње, острашћености, нерпељивости и злопамћења. У томе је суштина православне вере и мисије православних народа. Они се боре за свој свет, молитву, опстанак, за своју земљу, народ, да очувају оно што им по Божјем и земаљском закону припада. Не боре се ни против кога, нити бомбардују друге народе, нити пале и руше туђе домове и светиње. Суштина православног човека јесте љубав. А требало би да буде и суштина сваког хришћанина, па и римокатолика.

Икона, вртатарница Богородица је централна у самом филму, она је светлост која поручује, само је Бог вечан… све се срушило, све је спаљено, остало је само оно што је небеско.

Филм Наталија Батрајеве приказан је у Београду, Панчеву, Шиду, Сомбору, Новом Саду, Крагујевацу, Краљеву, Горњем Милановцу, Нишу, на Косову и Метохији; у Грачаници, Косовској Митровици…

Биљана Живковић

Биляна Живкович, публицист

***

 


Copyright © 2010
Всероссийское общественное движение
“Косовский фронт”
Rambler's Top100