Главная

« Назад

Прва бомба је промијенила свијет 03.04.2019 07:48

 

Све је изгледало као ружан сан, нико није вјеровао да ће се заиста десити, да ће агресорске НАТО бомбе засути невини српски народ… али десило се, стварније и опипљивије од било каквог физичког бола. Није вјеровао ни ветеран са босанског ратишта, руски добровољац Александар Кравченко, који се 24. марта 1999. налазио на Палама. Не часећи кренуо је за Београд, а отуд за Приштину да се нађе српском народу при руци не жалећи свој живот, као што га није жалио ни осам година прије, изгубивши скоро вид од прострелне ране у потиљку.

Господин Кравченко, који живи у Москви са својом многодјетном породицом (тројици синова је дао српска имена) и даље се бори за српски народ, води друге битке. Оснивач је удружења Косовски фронт, које активно помаже Србе на Космету.

Господине Кравченко, хвала Вам што сте се одазвали позиву да говорите за Светигору данас када се пуни двадесет година НАТО агресије на Југославију… Одакле да кренемо овај разговор? Можда најбоље да кажете кад се први пут дошли у Југославију и зашто, одакле љубав према српском народу?

У Југославију сам дошао у новембру 1991. године као руски добровољац. Имао сам двадесет година и занимала ме је историја, политика и све што се дешавало у бившој Југославији. Мене су тадашња дешавања веома погодила јер сам Србе увијек сматрао својом браћом и сјећам се да је на мене у дјетињству силан утисак оставила прича о Косовском боју и подвигу Милоша Обилића.

Томе су вас у школи учили?

Не,  у школи су само поменули, него сам имао дјечју енциклопедију у којој је било много интересантних историјских прича и једна од њих је Прича о боју на пољу Косову, које је била дивно илустрована, гдје је конкретно писано о подвигу Милоша Обилића. Имао сам десет година. Тај утисак је био толико силан да и до дан-данас то памтим, иако је  прошло од тада четрдесет година. Једном ријечју, све што се тицало Југославије и Србије, било ми је блиско. И када је почео рат, с једне стране просто нисам могао да схватим шта се дешава, није ми у главу улазило, није ми било јасно. Са друге стране, наравно, било је увредљиво што Русија, тада већ независна, ни на какав начин не узима учешћа, нити помаже, нити мири, ниједном ријечју, него се само дистанцирала и ја сам лично хтио да Србима представим своју домовину и кажем им да их Русија ипак није одбацила.

Да ли сте имали војно искуство прије тога?

Служио сам у совјетској армији двије година, али другог искуства нисам имао.

Како су реаговали Срби кад сте дошли?

Сви ми руски добровољци осјетили смо исто. Такве љубави, такве пажње, таквог поштовања никада у свом животу ни до тада, ни послије нисмо доживјели. Колико је то осјећање било јако говори чињеница да сам отишао  у Југославију на два мјесеца, а остао сам тамо осам година, управо бладогарећи томе што сам видио и окусио тај невјероватан однос и љубав коју српски народ има према руском.

Једна од најважнијих битака тада била је битка за коту Заглавак. Ви сте у њој лично учестовали и рекли да је с историјске тачке управо Заглавак Русима био потребан да представе и себи и друштву подвиг руских добровољаца… 

Бој на Заглавку је наравно важан, и за мене лично веома важан, јер сам тамо био тешко рањен, скоро сам изгубио вид, постао тешки инвалид. У том боју су у исто вријеме погинула три руска добровољца, погинуло је и пет Срба. Бој на Заглавку је био 1993, а рат се у Босни наставио још двије године. И било је много славних бојева и много славних мјеста и одреда. На примјер «Бијели вукови», у коме су руски добровољци имали најактивније учешће. Њихово учешће у Боју на Заглавку било је прекретница за руске добовољце, прекретница у историји добровољачког покрета, који је из почетне фазе прешао у развијање, у потпуну фазу…

Ваша цијена је била веома висока, били сте рањени. Шта вам је дало снаге? Да ли сте вјеровали у Бога?

Да, вјеровао сам, наравно. Али не у тој мјери као што је неопходно вјеровати у Бога, можда се могу правдати тиме што смо живјели у Совјетском Савезу и имали одговарајуће атеистичко васпитање, али једном ријечју нисмо имали оне основе на којој се гради вјера човјека. Међутим, ипак сам  знао да постоји Бог. Осјећао сам то, и ми смо сви у рату добро осјећали да постоји виша сила од које зависи наш живот. А то се у рату изразито осјећа. Али највећи дио народа, и Руса и Срба у то вријеме није био вјерујући, тј. имали су слабу представу о истинској вјери нашој православној. Малобројни свештеници су се трудили. Желим да поменем оца Рајка из Вишеграда, који је много напора уложио да постанемо истински православни војници. Нажалост, у том моменту ми нисмо могли да одговоримо на те његове напоре. Али желим да кажем да ми је касније, да изађем из тешког стања, пошто сам био још једном рањен, помогла само молитва, обраћање Богу. Мој први молитвеник био је на српском језику. Тамо је једина молитва на црквенословенском била Оче наш, а све остале су биле на српском језику и фактички, ја сам се Богу почео молити на српском језику. Чувам тај молитвеник. И касније српска духовна традиција коју сам упознавао и кроз манастире, на мене је веома јако утицала и постала основа на којој и данас градим свој живот.

Можемо ли рећи да је ваша ратничка голгота у Југославији била Ваш пут к Богу, Ваш пут до себе?

Наравно, безусловно, то је најважније што сам изнио. Прво сам благодаран Богу што је моја младост прошла тамо међу српским народом, у том трагичном рату у коме се он нашао, што сам дао свој допринос, иако мален,  да заштитим српски народ. Зато сам захвалан Богу! А с друге стране, благодаран сам српском народу јер прије свега нашао сам истинску вјеру, своју вјеру православну, и друго – што сам научио да волим свој руски народ, томе су ме наравно научили Срби. Наравно, то је пут и све што је било на том путу, није било случајно. И све је то истовремено невјероватно и дивно, и зато сам благодаран нашем Творцу!

Није ни случајно што је Ваш небески покровитељ Александар Невски свети војник…

Да, али ја сам се много молио српским светитељима и веома сам им захвалан, поготову Светом Сави, Светом Василију Острошком, они су ми помагали посебно у тешким моментима када је преда мном било питање о мом повратку у Русију и кад ствар није била једноставна. Наравно, и Свети кнез мученик Лазар за мене има веома велики значај међу светитељима које сте поменули.

Да ли војник може бити невјерник?

Војник је дужан да буде вјерник, јер ако није, онда није војник. Јер рат је у ствари мали минут наше историје. Дуго смо живјели у атеистичком друштву, сто година… а прије тога све стране живота биле су освештане вјером Христовом, биле су освештане нашом православном црквом. Свакако и војно служење. И веома се чудим како савремени војник може (а у ствари не може!) без вјере. Јер рат не може проћи без психичких посљедица по човјека и да би се ефикасно лијечила психа и да би се био прави војник – заштитник отаџбине – потребно је бити вјерујући, и не просто вјерујући него прибјегавати црквеним тајнама, исповиједати грехове, обавезно се причешћивати, помазивати се, постити. Тј. без духовне праксе, то је једноставно погибија људске душе, а поготову код војника то мора бити на првом мјесту јер његово служење је веома сложено и веома опасно за душу…

Када је почело бомбардовање Југославије у марту 1999, Ви сте били на Палама. Како сте примили вијест о томе?

Нисам вјеровао до посљедњег тренутка да ће се то десити, нисам вјеровао да се на свијету уопште нешто тако може десити. У Републици Српској је било бомбардовања 1995. године, али да ће бити тако страшно нисам вјеровао до посљедњег момента. И чак када су авиони над нашим главама изнад Републике Српске летјели на страну Србије, Црне Горе, када се њихов звук чуо, мислио сам они ће сад долетјети, распоредити се, уплашити их и одлетјети. Кад су пале прве ракете и прве бомбе, свијет се за мене потпуно промијенио. И ја сам се лично, исто као и савремена путинска Русија, родио оног момента када је пала прва ракета, прва бомба на српску земљу. Тј. послије бомбардовања поглед на свијет се озбиљно промијенио. А нисам вјеровао, јер смо тада били под још увијек силним утицајем западних вриједности гдје се говорило о демократији, слободи. Схватао да је свијету ипак потребан здрав смисао побједе, а здравог смисла побједе није било у бомбардовању Југославије, није било никаквог смисла. И ја сам то знао изнутра, јер сам се тада налазио овдје међу Србима и знао сам да нема никаквог смисла, да нема никаквог разлога за бомбардовање Србије и Црне Горе. Ипак то се десило и заиста се десио и прелом свијести.

Одмах сте кренули за Београд, па за Приштину О чему сте размишљали тада? Како човјек да се бори с авијацијом, како може да помогне?

Авијација није тако страшна, као што се може замислити, А то је српска армија доказала – без обзира на седамдесет дана бомбардовања, није претрпјела велике губитке. И кад погледате с тачке гледишта војне науке, чиме се завршава бомбардовање – оно мора бити завршено војним упадом непријатеља и тај војни упад смо с нестрпљењем очекивали,  да непријатеља сретнемо овдје на земљи.  То  је мој осјећај, тако су мислили и српски војници и српски народ који је био спреман да грудима заштити своју земљу. Разговарао сам с људима из Војводине, гдје је била прва линија одбране, с људима на југу Србије, Црне Горе, свугдје су били спремни да се боре, да храбро дочекају НАТО који је завршио своју прву фазу – бомбардовање. Али десило се што се десило – они нису могли, тачније нису имали храбрости, да ступе на српску земљу да се боре са српском армијом.

Сада кад се обиљежава двадесет година од бомбардовања, да ли бисте поручили нешто српском народу?

Желим да кажем, сви у Русији, савременој Русији, и Путин, сви су родили оног тренутка када је пала прва бомба на српске градове и Срби су себе жртвовали томе да се Русија опомене, да Русија опет постане силна и моћна држава која би могла ефикасно да штити и сопствени интерес и интересе других православних народа. Срби су постали жртва и ја из свег срца желим да захвалим српском народу, да му се поклоним зато што је он на себе узео тако велико бреме. У историју ће златним словима бити уписани храброст и достојанство српског народа.

Ветеран Александар Кравченко прича како је као двадесетогодишњи младић 1991. године дошао у Босну да се бори за Србе. Дошао је на два мјесеца, а остао осам година, оставио своју младост и најљепше дане, два пута био рањен, скоро остао без вида. Када је рат завршен и више није било фронта, основао је свој фронт «Косовски», на коме и данас бије битке за српски народ – удружење «Косовски фронт» за помоћ Србима на Косову и Метохији.

Кравченко је са низом других добровољаца, од којих су многи оставили своје кости по Босни и Хрватској, био лице оне праве истинске Русије која је штитила своју слабију словенску браћу, наследник оне Русије која није жалила крв у српско-турским ратовима 1876–1878, оне Русије која је стала уз српску част 1814. године, по цијену сопственог слома, која је увијек бранила православље и истину.

Без обзира на то што се деведесетих година његова земља званично дистанцирала од догађаја на Балкану, без обзира на то што је владао атеизам и васпитање совјетског система, братска и предачка крв је прорадила у бројним часним срцима и руски добровољци су кренули у истински хришћански подвиг жртвовања себе ближњега ради.

Послије бомбардовања вратили сте се у Русију?

Не, вратио сам се касније, 2000. године. Вратио сам се онда кад се већ десила смјена власти у Београду. Осјетио сам да Србија иде другим путем и да ја не могу више да будем ту. Кад су послије свргавања Слободана Милошевића почеле приче о издаји Ратка Младића и Радована Караџића, ја више нисам могао да будем у тој земљи. И отишао сам, наравно, и из других разлога… Тежио сам друштву православних оцрковљених руских људи, то је био главни разлог мог одласка у Русију.

Али нисте прекинули везе са Србима…

Наравно да не. Ни у ком случају. Разорити везе са Србима то је као разорити своју душу и срце. То је немогуће. Касније сам активно учествовао у разним пројектима како би те наше везе биле чвршће и снажније.

Формирали сте удружење «Косовски фронт». Чиме се оно бави?

Покрет је формиран 2008. године, дан послије проглашења тзв. независности Косова. «Косовски фронт» је створен да би се максимално, свим силама помогло Србима у њиховој праведној борби за своју територију Космет. А 2004. формирао сам организацију «Наш рат», послије косовског погрома када је већ било јасно да се ствар неће завршити на тим погромима. Зато је било неопходно формирати у Русији друштвени покрет који би се бавио акумулацијом друштвених снага у пословима подршке српском народу. Тога није било деведесетих година када сам био у Републици Српској, када смо се ми руски добровољци борили на фронту. Фактички нисмо имали никакве везе с Русијом, никакве везе с друштвеним организацијама које би могле помоћи. Као образац послужио нам је покрет «Словенски комитет», који је активно помагао српском народу. У оквиру покрета «Косовски фронт» организовано је много акција подршке. То су били митинзи, концерти и слично. Наша издавачка кућа је дуго издавала часопис «Косовски фронт» и часопис «Стег» на српском језику. То је заиста било јединствено. Године 2011. организовали смо низ акција подршке људима који су били на барикадама на сјеверном дијелу Косова, и до данас постоје неке ствари које смо донирали, као на примјер пољска кухиња коју смо послали на сјевер Косова. Такође смо помагали онима који су били рањени и на барикадама. «Косовски фронт» је уручивао и материјалну помоћ. Једна од наших таквих посљедњих акција била је акција «Југовићи», за помоћ многодјетним породицама у Србији, Црној Гори и Републици Српској. Донирали смо по сто евра породицама које имају више од троје дјеце. Било је доста акција појединачног карактера за помоћ српском народу.

Четрнаесте године, кад је почео рат у Украјини, «Косовски фронт» се преоријентисао да помаже нашим људима у Донбасу, и Срби су у томе узели велико учешће. Кроз покрет «Косовски фронт» указана је велика помоћ људима који живе у Новорусији. Било је много таквих акција, а једна од њих је помоћ житељима Славјаносербска, градића у Донбасу у Луганској области. Срби из Аустралије су донирали велику хуманитарну помоћ.

Било је и српских добровољаца…

Да, било је… мада, искрено ја сам увијек био против тога да Срби долазе да ратују у Русију. Међутим, поток добровољаца је било немогуће зауставити. И уопште то не зависи од нечијег мишљења. Добровољаца је било и биће их, има их и данас су тамо. Хоћу да кажем да ми као покрет, «Косовски фронт», никог нисмо организовали, никога нисмо позивали, нисмо агитовали да људи дођу да се боре. Сам сам био у рату и знам шта је рат. И то је нешто што човјек сам рјешава.

Ви сте Козак, а за Козака на првом мјесту је војна служба. Постоје ли неке тачке гдје се подударају српски и козачки менталитет?

Козаштво је посебан феномен, он нема аналогије нигдје у свијету. Мада, у српској историји, у историји Црне Горе Козацима су слични хајдуци, крајишници који су имали војничко служење. Има и код источних народа нешто слично козаштву, али уопште као цјелокупна појава козаштво је уникатно. То је с једне стране, а с друге стране, Козаци се ни по чему не разликују од Руса. У принципу то јесте руски народ, али ако се условно говори о разликама, те разлике су у томе што Козаци своју рускост испуњавају на дјелу, они су више активнији, више су да кажем рускији. И у том смислу, Козаци су веома слични српском народу јер у српском народу је жива сила српства која се буквално пројављује у разним облицима – у неким свакодневним стварима и наравно привржености нашој православној цркви. То је веома важно. У том смислу слажем се с мишљењем покојног скулптора Вјачеслава Кликова, који је, налазећи се међу Србима, говорио да су Срби веома слични нама какви смо били прије сто година. Срби су за њега били такви људи какви смо ми били некада, прије револуције, прије сто или више година. У том смислу постоји блискост Козака и Срба.

Шта очекујете у вези са дешавањима на Косову?

Шта очекујем?! Очекујем велике проблеме. То је очевидно да данашња ситуација не може да се ријеши. Нажалост, непријатељи српског народа немају жеље да се договоре, они су агресивно расположени. И ништа добро се не може очекивати.

Да ли млади људи код вас знају за ситуацију на Балкану?

Нажалост, мало знају, али ипак знају више него у другим земљама. И данас због догађаја у Украјини, због унутрашњих проблема, тренутних санкција у Русији, интересовање за Косово и Србију није тако велико, као што је било раније. Ипак, већина нашег народа Србију сматра веома блиском земљом и колико могу, прате шта се тамо дешава.

Александре, Ви као ветеран који је задобио тешке повреде у рату, који се сусретао очи у очи са смрћу, који није добио никакве личне користи од рата, да ли бисте опет били добровољац?

Да! Наравно, и више од тога! Ја бих хтио, не да опет будем добровољац, него да и данас идем у прве редове ако би била потреба. То би за мене била велика част – да будем добровољац данас, без обзира на то што више нисам млад.

А да ли бисте Вашим синовима казали да иду да се боре?

Не. Тако нешто никоме не бих могао рећи јер бити добровољац је лични избор. Добровољачка служба повезана је с великим тешкоћама и зато никоме то не бих могао предложити.

Добитник сте Медаље «Гаврило Принцип». Шта Вам она значи?

Знате, Медаља «Гаврило Принцип» је фактички медаља «Милош Обилић». Данас се различито тумачи Принципово дјело. За мене је Принцип истински патриота. Он је био патриота као Милош Обилић и управо у том смислу ја разумијем његове идеје и дјеловање.

Да се вратимо на бомбардовање. Рекли сте да је тај рат био рат против живота…

Ми смо рођени у времену опозиција два система, социјалистичког и капиталистичког. Нама су све вријеме говорили о опасности рата и сви су га се бојали, трудили се да избјегавају конфликте на сваки начин и преговарали. А ми, житељи социјалистичког система, одустали смо од својих вриједности. Сами смо тако хтјели, сами (понављам!) нас нико није приморавао. Ја сам тада био млад човјек и поздрављао сам тријумф западних либералних вриједности. Тврдили су нам да су оне потребне. Слобода и демократија. И фактички смо својим рукама уништили своју сопствену земљу јер смо искрено вјеровали у те вриједности, и вјеровали да нам управо Запад доноси те вриједности које ће даље одређивати наш живот; вјеровали да у новом периоду историје неће бити бесмислених и страшних ратова. Наравно, рат у Југославији, имам у виду рат у Босни и Хрватској, мало је измијенио то схватање, али ипак у цјелости остала је вјера у здрав смисао, смисао слободе и демократије. А 1999. он је потпуно прецртан, као што је Путин о томе говорио – Нас су једноставно сурово преварили, на страшан начин преварили када су нам говорили једну ствар, а фактички мислили о потпуно другој, смишљајући како да нас побиједе, како да нас преваре, како да нас – наивне, који смо издали своју земљу – униште. И оно што се десило ’99 године, била је само завршна етапа. Додирнуло је Србе, а то је чекало и руски народ и све народе Совјетског Савеза који нису као српски народ осјетили непоштедну борбу.

 


Copyright © 2010
Всероссийское общественное движение
“Косовский фронт”
Rambler's Top100