Главная

« Назад

У великој Никољској светињи на линији фронта у Доњецку 02.01.2023 19:52

 

Молитва - једино оружје

     

Како је силна снага молитве. У моменту  када са свих страна падају бомбе – говори сила и снага која се осећа на сваком кораку у великим светињама у Доњецку – пре свега, у манастиру Никољском – где почива славни старац духовник Зосима.

     

Само путовање и боравак у светињи, где је на површини земље све спаљено и разрушено – представља велики ризик за живот свих  нас који смо кренули према центру ратних дејстава. А када се крене на поклоњење у такву светињу, сваки страх и неспокојство просто нестаје.

     

Наш возач – Виталиј из организације „Возрожденије“ је одважан и храбар војник. У блиндираном специјалном војном возилу са нама је и Иван Копиљ и мати Варвара.

     

Иван Копиљ је председник специјалне комисије за прикупљање доказа ратних злочина против цивилног становништва Донбаса од стране војно-политичког руководства Украјине. Иван је и доктор правних наука и новинар. Мати Варвара је настојатељица храма  Покрова Пресвете Богородице, где смо се упутили.

     

Пут нас води утабаним каљавим друмом веома оштећеним од тенкова, ратних транспортера,  камиона. Разорен друм и од пријектила. А иза нас остају села. Што се више удаљавамо од Доњецка, то су села ређа, полунапуштена и полуразрушена. Пролазимо колоне руских војних возила и три војна пункта. Виталиј са невероватним умећем вози ратним  њему,  добро знаним друмом. Села Ољгинка, Благодатно, Студено и Владимирка  полупорушена, остају иза нас. Руска војска нас пропушта на последњем војном пункту. По ратним војним правилима морамо да носимо заштитне шлемове, односно кациге и штитник панцир. После 45 минута постајемо свесни да смо на простору сталних ратних дејстава. Бомбе и пројектили просто треште на само километар или два од нас. Пруга Доњецк – Мариупољ полууништена и пуста. Што се више приближавамо Никољско-Васиљевском манастиру, наше уши просто заглушују пројектили. Виталиј вози веома брзо, свестан је опасности. Мати Варвара не носи шлем и заштитник, никакву заштиту осим крста. Ми носимо у рукама у ауту дар из Србије – прелепу икону Богородице Тројеручице на дар монаштву и манастиру Никољском од манастира Светих Архангела Михајла и Гаврила, где почива наш Патријарх Павле.

     

Мати Варвара је због иконе пресрећна. Свештеници и монахиње манастира Светог Архангела Михајла и Гаврила из Београда подарили су овај вредни духовни дар за заштиту и војске и монаштва, такође подарили и новац.

     

Нашим аутом, војним возилом просто улећемо у светињу. Она је скоро потпуно порушена: порушена је црква која је некада била понос и симбол лепоте православне Украјине. Ту је живео чувени духовник Зосима.

     

Ми смо у манастиру Покрова Пресвете Богородице у доњем манастиру који се налази под земљом, тако је грађен. Све око нас на земљи изгледа сабласно: црно, сиво, порушено, разорено, трагично. Све изузев капеле где је сахрањен чувени старац Зосима, који је предсказао тешки рат у Украјини, а потом уједињење Русије, Белорусије и Украјине у једну велику православну Русију, упозоравао је за живота на велико зло у Украјини и тешко зло које долази са Запада.

     

Сестринство и братство у доњем храму који је под земљом дочекује нас. Горњи део храма је потпуно порушен. Сви нас дочекују са љубављу, од среће неке и плачу. Ми смо их грлили и подарили икону Богородице Тројеручице и донели купљену топлу зимску одећу, јакне, веш и лекове за сестринство и монаштво. Укупно их је у храму под земљом 75.  47 је монаха и монахиња, а остали су искушеници и људи који нису хтели да напусте храм из љубави.

     

Таква срећа и дирљива захвалност монаха изазивају у нашим срцима буру осећања. Позивају нас на скромни обед и ми седамо са њима за сто. Позвали су нас у њихове ћелије које личе на велике војничке собе и у једној просторији је смештено око 30 монахиња. Најстарија је монахиња Гавријила, која има 92 године, благосиља нас са сузама у очима. Ту су монахиње Сава, Јустина, Авелтина, Спиридона, матушка Таифа… Са монасима посећујемо почивалиште Зосиме, са нама је у стопу и мати Варвара, она је срећна. Монаси Сергеј и Јустин читају  молитву за покој душе старца Зосиме, а ми палимо свећу. Пројектили злосутно падају за све време док смо били у Покровском манастиру. У огромној манастирској порти срушене су светиње, монашки конаци, библиотека, манастирски дом, помоћне просторије. У даљини се назире храм Светог Николаја, до њега је опасно стићи. Наш возач, је прекаљени војник са високим чином нас пожурује. Нестрпљив је, а нама се не иде. Виталиј зна да ако падне мрак, повратак је немогућ, односно веома опасан, јер светла на друму нема, једино светло би било од нашег возила, који би био одлична мета за украјинске злочинце. Поздравили смо се са свима, монасима, монахињама, чврсто смо обећали да  ћемо следећи пут боравити много дуже.

     

Враћамо се. Чини се да Виталиј вози  много брже због пројектила који падају на само 200-300 метара од нас, али као да је неко чудо отерало страх од нас.  Враћамо се у Доњецк, у град над којим су се острвили украјински нацисти и НАТО. Они више ни не крију да су учесници овог конфликта. Те ноћи је Доњецк био четири пута ракетиран, било је седмеро мртвих, седамнаесто рањених, са сузама у очима смо сведоци болесне мржње која убија невине људе, децу, старце, уништава храмове, манастире, али не и веру и љубав. Вера и љубав управо овде живе мећу људима који страдају и не знају да ли ће за њих бити сутра.

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

Биљана Живковић

     

Слике Биљана Живковић


Copyright © 2010
Всероссийское общественное движение
“Косовский фронт”
Rambler's Top100